Опште користи вредније су од сече – за нов приступ вредновању шума!

Досадашњи приступ у којем се шума посматра искључиво кроз профит од сече и продаје дрвета, мора се заменити новим, у којем ће се новчано вредновати све друге користи од шуме, које нису повезане са сечом. Ове вредности узимаће се у обзир код одлучивања о третману и коришћењу шума.

Пракса српског шумарства декларативно вреднује заштитно-регулаторне и социјалне функције шума, у мери у којој је приморана да се тиме бави, али без суштинског деловања. Апсолутни приоритет даје се профиту који се односи на сечу шума, што се интензивно одвија и у заштићеним природним добрима.

Шумарска предузећа („Србијашуме“ и „Војводинашуме“), поред дипломираних инжењера шумарства, на основу систематитације не запошљавају дипломиране инжењере за еколошки инжењеринг у заштити земљишних и водних ресурса, иако се они школују на Шумарском факултету у Београду. Ову „тиху дискриминацију“ појачава и чињеница да Шумарска комора издаје лиценце једино за дипломиране инжењере шумарства, свесно занемарујући остале инжењерске профиле који су потребни шумарству (у складу са Правилникoм о програму и начину полагања стручног испита за стицање лиценце за обављање стручних послова у газдовању шумама).

То је највидљивије на проблемима ерозије земљишта, појавe клизишта и одрона, засипања водоакумулација, генерисања брзог површинског отицаја и угрожавања водоизворишта, за које дипломирани инжењери шумарства не поседују одговарајућа знања из одређених области, као што су хидрологија, бујични токови и ерозија, просторно уређење ерозионих подручја, хидраулика, управљање земљишним и водим ресурсима у заштићеним подручјима, заштита вода, хидрогеологија, метеорологија са климатологијом, итд.

Почетак новог приступа у вредновању општекорисних функција шумских екосистема треба да буде одустајање од профитно-лукративног концепта у коме доминира императив економске вредности шума кроз експлоатацију и продају дрвне масе. Очување биодиверзитета, ублажавање ефеката климатских аномалија, заштита водоизворишта, смањење загађења, спречавање ерозије земљишта и појаве бујичних поплава, сагледавање туристичко-рекреативних, здравствених и естетских вредности шума, само су путокази у темељно другачијем начину вредновања функција виталних копнених екосистема.

Ако анализирамо новчану вредност само неколико функција шумских екосистема, на пример, везивање органског угљеника у хумусно-акумулативном, физиолошки активном слоју шумског земљишта, затим спречавање површинског отицаја и бујичних поплава, као и спречавање ерозије земљишта, јасно је да се могу итекако упоредити са вредношћу посеченог дрвета и морале би се узети у обзир приликом одлучивања о коришћењу шума.

Ово би могла да буде основа за почетак дијалога између стручне јавности, државних институција и цивилног друштва, у циљу достизања потребног степена заштите примарних природних ресурса, здраве животне средине, очувања јавног здравља и одрживих економских активности у Србији.

Тренутно је на светском нивоу готово милион биљних и животињских врста у опасности да нестану, услед прекомерне и неодговорне експлоатације шуме, воде, земљишта, оригиналне биолошке разноврсности, као примарних природних ресурса, због чега је угрожено 75% копнених екосистема и 66% акватичних. Кључни глобални документи и споразуми од значаја за заштиту животне средине су  конвенције Уједињених нација –  О промени климе (UNFCCC),О биолошкој разноврсности (UNCBD) и О борби против дезертификације (UNCCD). Скупштина Србије је све ове конвенције потврдила.

У циљу решавања проблема деградације земљишта и успостављања одрживих механизама за управљање овим ресурсом, UNCCD промовише став да је неопходно укључивање савременог концепта „Неутралности деградације земљишта“. Овај концепт предвиђа да се не повећава укупна површина деградираног земљишта, односно, да свака земља чланица УН примењује мере рестаурације и заштите земљишног ресурса. У случају Србије предвиђене су мере повећања површине националне територије под шумама на 41,4% до 2050. године, а у АП Војводини на 14,3%. Очување постојећих, ревитализација деградираних и подизање нових шума, представљају најважније активности на глобалном нивоу, у заштити земљишта од ерозије, превенцији природних катастрофа, очувању биодиверзитета и достизању добробити локалних заједница.  

„Осећај грађанске одговорности започиње са поштовањем шума“. Ово је мисао Дени де Ружмона, швајцарског филозофа, социолога и футуристе, коју је изнео у свом капиталном делу „Будућност је наша ствар“. Де Ружмон је био један од идејних твораца уједињене Европе, на основу два фундаментална принципа – апсолутне равноправности европских народа и бескомпромисне заштите животне средине. Колико су равноправни европски народи, поготово они који ишчекују пријем у заједницу привилегованих, којима се стално намећу нови, до сада непознати принципи и услови, може се проценити на примеру Србије. Истовремено, политика заштите животне средине у Србији креће се у распону од апсолутне посвећености напорима за очување природних вредности и стварање што бољих услова за живот становништва, до бруталних поступака појединаца и неких компанија, који доводе до деградације простора, загађења земљишта, воде и ваздуха, уз очигледно кршење законских прописа и млаке или никакве реакције државних органа.       

проф. Ратко Ристић
Шумарски факултет, Београд