Зелене паре за општинске црне рупе – где је нестало 250 милиона евра од еко-накнада?

Ненаменско трошење „зеленог“ динара хронични је проблем финансирања животне средине у Србији. У последњих 15 година, општине су ненаменски потрошиле 250 милиона евра од еко-накнада, довољно да се изгради 10 регионалних депонија. Последњих година ненаменско трошење је приметно мање, не зато што општине сада одговорије троше, већ зато што су им изменама закона приходи знатно смањени.

Да новац од еко-накнада власти у значајном делу троше за програме који са заштитом животне средине немају везе, зна се од успостављања система финансирања животне средине. Од почетка, и републичке и локалне власти, и планирају и троше мање новца него што наплате од привреде и грађана кроз еко-накнаде. Ово се у периоду 2010–2024. дешавало сваке године, на републичком нивоу, као и у 80-85% општина и градова, тако да се ради о систему и намери, а не о случајности или грешкама у управљању. По правилу, највише ненаменског трошења има у општинама са највећим приходима од накнада.

Министарство финансија је упорно покушавало да све буџетске паре „стави на гомилу“, а онда их кашичицом дели колико којем сектору западне. У томе је и успело 2015. године, укидањем намене свим накнадама, па и еколошким. Највише „зелених“ динара је „боју променило“ у републичком буџету. У Министарству заштите животне средине дуго нису успели, а можда нису ни покушали, да се изборе са Министарством финансија. Зато су се много више бавили ненаменским трошењем у општинама и градовима, него сопственим.

Најчешћи начин како је Министарство животне средине обуздавало општине и градове у ненаменском трошењу, било је одузимање дела прихода од еко-накнада. Тако се у образложењу измена Закона о заштити животне средине из 2009. године, као разлог за одузимање дела прихода општинама, наводи да је то „ради контроле наменског коришћења средстава од накнада“, јер се након анализе за 2008. годину „дошло до података о ненаменском трошењу, нарочито у општинама са највећим приходом“.

Око 250 милиона евра у претходних 15 година ненаменски су збирно потрошиле све општине и градови, њих 145 у централној Србији и АП Војводини! То се закључује прегледом докумената – завршних рачуна буџета и извештаја о коришћењу средстава буџетског фонда за заштиту животне средине за све општине и градове од 2010. године.

Можда се чини да ненаменски потрошен износ није превелик, с обзиром колике су наше потребе улагања у заштиту животне средине. Али са тим износом могли смо, на пример, да изградимо 10 регионалних санитарних депонија типа суботичке, која је коштала 24 милиона евра, тако привести скоро до краја изградњу прописних депонија и најмање удвостручити постотак комуналног отпада који завршава на њима. Уместо тога, још увек имамо само 12 санитарних депонија од 26 планираних, на које се одлаже само 40% укупно насталог комуналног отпада у Србији.

Више од 15,5 милијарди динара (око 140 милиона евра) општине нису ни потрошиле кроз еко-фондове. Овај новац је највећим делом већ током израде буџета планиран да се искористи за друге намене, за крпљење  разних „буџетских рупа“. Остатак је само формално прошао кроз еко-фондове, али је потрошен на активности које са заштитом животне средине немају везе, као што су субвенције за плате запослених и одржавање текуће ликвидности комуналних предузећа, асфалтирање, зимско одржавање, дуг за гас, прскање комараца, зоохигијена, поправке зграда, и друго, у износима од 500 милиона, па до више од 1 милијарде динара сваке године, збирно за све општине и градове.

Врхунац ненаменског трошења догодио се од 2016. године, када је произведено стање у којем Закон о заштити животне средине још увек прописује еко-накнаде као наменске, док Закон о буџетском систему допушта да се новац прикупљен од ових накнада троши и на друге буџетске ставке и потребе. Да су локалне власти ово одмах препознале као шансу да растерећено и у још већим износима „зеленим“ динарима мењају боју, показује чињеница да су 2016. и наредних неколико година општине смањиле и планиране и утрошене износе за животну средину, иако су приходи од еко-накнада порасли. Тако се ненаменско трошење повећало са пола милијарде динара у 2015. години на 1,5 милијарди у 2016. и исто толико у 2017. години, уз повећање броја општина које су укинуле свој еко-фонд.

Изменама Закона о накнадама за коришћење јавних добара драстично су смањени износи еко-накнада за највеће загађиваче. У скоро свим општинама и градовима бележи се велико смањење прихода од еко-накнада, нарочито где су били највиши. Највећи број ових општина је зато смањио и планиране и утрошене износе за животну средину. Ненаменска потрошња није престала, већ сада расте мањом брзином него пре 7 година. Не зато што општине сада одговорније троше новац, већ углавном зато што због ниских прихода немају шта да ненаменски троше. Постоје и добри и лоши примери.

БЕОГРАД ЈЕ У ПЕРИОДУ 2010-2018. ненаменски потрошио највише, око 2,7 милијарди динара. Међутим, због смањења прихода, али и због повећања улагања, успео је да ненаменски износ готово елиминише до 2024. године. Од општина и градова који су имали до 2018. године највише ненаменски потрошеног новца, до нуле се 2024. дошло у Зрењанину, Смедереву и Ваљеву, а смањење је у Лајковцу, Неготину, Апатину и Врбасу.

Са друге стране, највеће повећање забележено је у Панчеву, за скоро 2 милијарде динара (са 550 милиона 2010–2018, на више од 2,4 милијарде динара 2010–2024), у Пожаревцу за више од 350 милиона динара (са 1,41 на 1,76 милијарди динара), Нишу за 270 милиона динара, Старој Пазови за 250 милиона, Шапцу за 200 милиона. На топ листи оних који највише ненаменски троше појавили су се и они који у 2018. години ту нису били – Пећинци (422 милиона), Крагујевац (291 милион), Свилајнац (231 милион), итд.

Једини закључак који можемо дати је да власти у општинама и градовима у Србији заштиту животне средине третирају као непотребан трошак, а не као људско право, услов за здрав, квалитетан живот и одржив економски развој. Овакво стање сигурно је последица недовољно добрих закона, лоших одлука и организације, недостатка стратегија и планова, недовољних надлежности надзорних институција, и друго. Погрешно би било, међутим, да разлоге ненаменског трошења сведемо само на правно-административне. Новац од еко-накнада се ненаменски троши пре свега због вредносно-моралног занемаривања животне средине као опште вредности. Зато захвати на промени система финансирања морају бити дубоки и, поред правних, укључити и вредносне моменте.