Животна средина у општинама и градовима – без воље и знања, без плана и извештаја!

27. мај 2025.

Када 140 од 145 општина и градова никада за 14 година није усвојило ни објавило извештаје о стању у животној средини, здрав разум може закључити да у општинама или не знају и не занимају их законске обавезе, или ово избегавају намерно, како стање животне средине не би постало тема у локалној јавности.

Закон о заштити животне средине прописује општинама и градовима да усвоје, и у локалном службеном гласилу објаве годишње извештаје о стању у животној средини. Ретко која општина ову обавезу спроводи, а оне ретке то чине нередовно.

Од свих 145 општина и градова из централне Србије и АП Војводине тражили смо да нам за период 2011–2024. доставе бројеве локалног службеног листа у којима су ови извештаји објављени, или линкове према објављеним гласилима на сајту, или сама гласила, уколико ти бројеви нису доступни на званичном сајту општине/града.

Ужице и Бољевац – једине општине које још увек објављују извештаје!

Само четири локалне самоуправе су бар у једној од последњих 14 година објавиле ове извештаје. Ниједна нема извештај за сваку годину. Од 2020. године само две локалне самоуправе и даље усвајају и прописано објављују извештаје.

Ужице: објављено 10 извештаја, осим за 2011, 2012, 2013. и 2019. годину, за које тврде да су усвојени, али нису објављени. Све извештаје усвојило је градско веће.
Бољевац: објављена 4 извештаја (2021–2024), тврде да су усвојени и у периоду 2016–2020, али нису објављени. Извештаје усвојила Скупштина општине.
Зајечар: објављена 3 извештаја (2014–2016), тврде да су усвојени и за 2012. и 2013. годину, али нису објављени. Два извештаја усвојила је Скупштина града, а један привремени орган. После 2016. године нема ниједног извештаја.
Смедерево: објављен само један извештај за 2011. годину, који је усвојила Скупштина града, и никад више после тога. На наш захтев је, иначе, градска управа одговорила да извештаји нису сачињени „из разлога што не постоје јасне инструкције и параметри на основу којих би се припремали“. Прегледом „Службеног листа Смедерева“ ипак смо пронашли извештај за 2011. годину.

Пример извештаја за УЖИЦЕ, БОЉЕВАЦ, ЗАЈЕЧАР и СМЕДЕРЕВО.

Треба још издвојити Панчево, јер ИЗВЕШТАЈИ ОД 2013. ДО 2024. ГОДИНЕ постоје као посебни документи и објављени су на сајту града, али не пише ко их је усвојио и нису објављени у „Службеном листу Панчева“ како је прописано.

140 општина не усваја и не објављује извештаје

Чак 140 општина и градова, или више од 96%, никада није усвојило и прописано објавило ове извештаје, а ЊИХОВИ ОДГОВОРИ БИЛИ СУ СЛЕДЕЋИ:

106 општина и градова одговорило је да извештаји нису сачињени, ни објављени у службеном гласилу.
17 да извештаји нису сачињени као посебни документи, нити објављени у службеном гласилу, али да су Агенцији за заштиту животне средине послати резултати мониторинга, који би били саставни део извештаја.
5 да извештаји нису сачињени као посебни документи, ни објављени у службеном гласилу, али да су резултати мониторинга објављени на сајту општине/града.
3 да су извештаји сачињени као посебни документи, али нису објављени у службеном гласилу, ни на сајту, нити су нам достављени.
6 није послало извештаје и нису дали образложење да ли постоје или не.
3 није одговорило на захтев за информације од јавног значаја.

Када 140 од 145 општина и градова извештаје о стању у животној средини никада није у локалној скупштини усвојило и у службеном листу није објавило, здрав разум може закључити или да у општинама не знају шта су им законске обавезе, или да их то не занима, или да ово избегавају намерно, како стање у животној средини не би постало тема у локалној јавности. Очито је ускраћивање права грађана на информисаност о животној средини, које јамчи Устав Србије, али и Архуска конвенција, као међународни документ који је Србија прихватила и унела у законодавство.

Као једину препоруку и меру за унапређење стања видимо грађански активизам. Локална еколошка удружења и други грађани морају се борити за права, одлучније и активније захтевати од својих општина и градова да поштују законе, између осталог и да сачињавају и објављују извештаје о стању у животној средини.

Шта прописује Закон о заштити животне средине у вези извештаја?

Закон о заштити животне средине (члан 76) прописује да републичка Влада једанпут годишње подноси републичкој Скупштини извештај о стању животне средине у Србији. Овај извештај израђује Агенција за заштиту животне средине. Податке за извештај Агенцији достављају тромесечно АП Војводина и локалне самоуправе. Општине и градови такође имају обавезу да своје извештаје о стању животне средине објаве у локалном службеном гласилу (најчешће је то „Службени лист“). Закон не прописује који органи су надлежни за усвајање извештаја на покрајинском и локалном нивоу, али ако то на републичком чини Скупштина Србије, следећи правну аналогију, надлежни су Скупштина АП Војводине, као и скупштине општина и градова.

Закон прописује и садржај ових извештаја (члан 77) – то су подаци о праћењу стања и променама у животној средини, спровођењу програма и акционих планова, санационим плановима, финансирању система заштите животне средине и друго. У општинама које имају ове извештаје, они садрже резултате мерења квалитета ваздуха, површинских вода и јавних чесми, земљишта, затим о стању управљања комуналним отпадом, отпадним водама, биодиверзитету и заштити природних добара, санационим плановима, те финансирању заштите животне средине, са закључцима и предлогом мера за унапређење.

На републичком нивоу Влада подноси Скупштини годишње извештаје о стању у животној средини и они се ОБЈАВЉУЈУ НА САЈТУ АГЕНЦИЈЕ ЗА ЗАШТИТУ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ. Из ових извештаја, као и из одговора које су нам доставиле општине и градови, јасно је да локалне самоуправе Агенцији углавном достављају резултате мерења квалитета животне средине. Међутим, готово све општине избегавају усвајање извештаја у локалној скупштини и објављивање у службеном гласилу.

Недостатак стратегије је – стратегија? Непостојање плана је – план?

Од 2010. године истражујемо примену закона у више области животне средине, методом анализе докумената. Иако су ови документи законом обавезни, значајна већина њих не постоји, или је њихова важност одавно истекла. Неуспех да се успостави чак и ова основа показује да се животном средином власти готово не баве, нарочито локалне. У Србији постоје велики проблеми у планирању, спровођењу, финансирању и јавном извештавању у вези политике заштите животне средине. Непостојање планова, програма и извештаја показатељ је незаконитог рада и политичке неодговорности изабраних органа власти, који системски некажњиво траје деценијама.

67 општина и градова (од 145), усвајало је у неком периоду локални вишегодишњи програм заштите животне средине, док њих 78 га никада није имало, иако је од 2004. године то обавеза.
17 од ових 67 општина и градова има важећи програм, док су у 50 њих ови програми истекли, а нови никада нису усвојени. У још 10 општина програми ће истећи ове године, тако да ће почетком следеће године само 7 општина имати важеће програме.
Национални програм заштите животне средине истекао је крајем 2019. године, а нови није усвојен. Национална стратегија 2024–2033 још увек је у изради. Програм заштите животне средине АП Војводине истиче крајем ове године.
36 општина има важећи локални план управљања отпадом (ЛПУО), док је код 109 општина важност овог плана истекла, или га никада нису имале.
Једино Скупштина града Београда усваја законом прописане годишње извештаје о спровођењу ЛПУО, док 144 општине то никада нису учиниле.
63 од 205 заштићених подручја природе која су прогласиле општине имају извештаје о спроведеним мерама заштите за последњих шест година. Само 5 општина има све извештаје за сва заштићена подручја која су самe прогласилe.
700 милиона евра од еколошких накнада потрошено је ненаменски у последњих 14 година, на свим нивоима власти. Улагања у животну средину још увек су далеко нижа од износа који се наплате од еко-накнада. Више од четвртине општина и градова уопште нема локални фонд за заштиту животне средине.