Животна средина у општинама и градовима у Србији – ни схваћена, ни плаћена

За улагање у животну средину општине и градови планирају увек мање новца него што наплате од загађивача кроз еко-накнаде, потроше још мање од планираног, а и од тога добар део оде ненаменски. Одговорност има и републичка власт, која доноси погрешне мере, одузима општинама приходе, привилегује највеће загађиваче.

Право грађана на здраву животну средину у великој мери остварује се на локалном нивоу. Одвођење и пречишћавање отпадних вода, управљање комуналним отпадом, снабдевање пијаћом водом и топлотом, комуналне су делатности у надлежности општина и градова. Како ће општине ово право обезбедити зависи и од праведног и поузданог система финансирања, а чињенице указују да ту постоје озбиљни проблеми.

Систем финансирања животне средине у Србији сличан данашњем успостављен је 2009. г. изменама Закона о заштити животне средине. Општине и градови нису показали нарочиту вољу да овај систем правилно примене. Део одговорности имају и републичке власти, које погрешним и немарним одлукама систем уназађују, надређујући краткорочне политичке интересе дугорочним општим циљевима, што се показало у неколико наврата.

2009: Одузимање општинама дела од еко-накнада – централизација прихода

Изменама Закона о заштити животне средине 2009. г. прописана је обавеза да општине и градови отворе буџетски фонд за заштиту животне средине. Еко-накнаде биле су приход еко-фонда и морале су се наменски трошити за активности заштите животне средине. Општине и градови морали су да усвоје годишњи програм фонда, да за њега добију сагласност Министарства, те да пошаљу извештај о спровођењу.

Већ тада је уочено да се новац од еко-накнада троши ненаменски, те је увођење ових мера било исправно. Међутим, у истом том циљу је истим Законом општинама и градовима тада одузет део прихода од еко-накнада које се деле између локалних и републичког буџета. Уместо 60:40 у корист општина, однос је остао, али у корист републичког буџета.

„Централизацијом одлучивања о томе где ће бити трошен, еколошки динар може функционисати на садашњем нивоу свести“ било је образложење. Републичка власт, вероватно као „свеснија“ да одлучује о трошењу новца, локалним властима као „мање свесним“ одузела је део еко-накнада и дала га себи.

2012: Ново одузимање општинама дела прихода – о мостовима и ћупријама

Предизборно обећање једне политичке странке, која више не постоји, за изборе 2012. г. било је да ће смањити цену регистрације моторних возила. Обећање је одмах након избора испуњено, тако што је од 6 ставки које су чиниле цену регистрације, укинута баш накнада коју су за загађивање плаћали власници моторних возила, око 1000 динара годишње.

Они који су укидање накнаде осмислили и спровели нису имали знања, нити су водили рачуна о последицама. А дошло је до пустошења локалних еко-фондова. У 2012. г. тек 18 општина имало је у фонду мање од 1 милион динара од свих еко-накнада збирно. У 2013. г. већ их је било 45 (или 30%), од тога 27 општина (или 20%) без икаквих еко-прихода.

Општине су одговориле на ово укидање прихода већ следеће године. Оне које до тада нису имале локалну накнаду, увеле су је, а оне које су имале, повећале су је. Што грађани и привреда нису платили „на мосту, платили су „на ћуприји“. Нису све општине једнако попуниле мањак. Ко је до тада имао високе приходе, од тада је имао још више, а ко је имао ниске, најчешће није имао од кога да још наплати. Највише ненаменског трошења бележило се управо у општинама са највишим приходима од еко-накнада.

2015: Укидање намене накнадама – прилагођавање безакоњу

Kрајем 2015. године, донете су измене Закона о буџетском систему, које су промениле дефиницију наменских прихода. Као наменски приходи остале су само донације, кредити и самодопринос. Наменске накнаде прописане секторским законима, укључујући ту и еко-накнаде, претворене су у опште приходе. Тако је произведено стање у којем секторски закони прописују накнаде као наменске, док буџетски закон, као кровни, намену накнада не препознаје и отвара пут да се оне не морају користити нужно у сврху за коју су наплаћене. По тумачењима власти, трошење наменског новца у друге сврхе допуштено је ако нису угрожени секторски приоритети, те ако постоји вишак прихода који се не може ефикасно користити за првобитну намену.

По МИШЉЕЊУ МИНИСТАРСТВА ФИНАНСИЈА, орган власти одлуком о буџету одређује колико ће новца потрошити у еко-фонду. Колико ће се планирати не зависи од износа прихода од накнада. Уколико су наменски приходи већи од планираног да се потроши, вишак се може користити за друге намене. Закон, дакле, не спречава власти да новац користе наменски, да у животну средину уложе више, направе боље планове и пројекте, али им омогућава, ако животну средину сматрају небитном, да новац од накнада потроше на оно што им је битније. Наравно, власти на свим нивоима су ово тумачиле како им одговара, наставиле су слободно, у још већим износима, да новац од еко-накнада троше за друге намене, али сада не кршећи прописе.

Већ 2016. г. општине и градови су знатно мање новца и планирали и уложили кроз еко-фондове, иако су приходи од накнада порасли. Тако је ненаменска потрошња одмах порасла са збирно пола милијарде динара (2015) на по 1,5 милијарди у наредне две године. Смањио се и број општина и градова које имају еко-фонд са 130 (у 2016) на 122 (у 2019). У образложењима која су нам општине доставиле навођено је да је фонд укинут, јер средства од еко-накнада више нису наменска. Властима у овим општинама је животна средина до те мере била неважна да су одлучиле не само да у њу ништа не уложе, већ и да укину фонд, као непотребан, а сав новац од еко-накнада потроше у друге сврхе.

2019: Корист за највеће загађиваче, штета за малу привреду и грађане

Уредбом којом се одређује које активности утичу на животну средину, промењен је начин обрачуна локалне еко-накнаде. Уместо по квадратном метру пословног простора, по тони терета у транспорту, или по проценту годишњег прихода од активности које утичу на животну средину, уведени су „платни разреди“ за активности са великим, средњим и малим утицајем на животну средину, те за велика, средња, мала и микро предузећа и предузетнике. Највећи износ накнаде ограничен је на 2 милиона динара годишње, колико плаћају велика предузећа са великим утицајем на животну средину.

Овакав обрачун највише је погодовао највећим загађивачима, јер су износи за плаћање постали врло ниски, невезани за количину загађења, и не подстичу да се загађење смањи. Са друге стране, уведена је неправедна обавеза делатностима које објективно не утичу на животну средину (нпр. трговина на велико и мало, издаваштво, аудио-видео продукција, ИТ сектор, административни послови, истраживање, образовање…).

Највећу штету су суштински претрпели грађани, јер су због пада еко-прихода општине и градови смањили улагања у животну средину у наредних 5 година, и номинално и реално.

Готово све општине и градови искусили су ЗНАЧАЈАН ПАД ПРИХОДА ОД ЛОКАЛНИХ ЕКО-НАКНАДА – са 4 милијарде динара збирно за све општине и градове (2018), на 1,8 милијарди динара (2019) и до данас нису достигли износ из 2018. г. У исто време су преполовљени приходи од накнаде за емисију оксида сумпора, азота и прашкастих материја, која се дели између републичког и локалних буџета, иако тада (2019) емитоване количине нису биле мање у односу на претходну годину.

НАЈВЕЋИ ПАД УКУПНИХ ЕКО-ПРИХОДА забележен је у општинама и градовима који су 2018. г. имали највише приходе – на пример Бор (са 290 милиона динара на 15 милиона), Зајечар (са 73 на 8 милиона), Јагодина (са 78 на 16 милиона), Лајковац (са 106 на 6 милиона), Неготин (са 68 на 9 милиона), Пожаревац (са 1 милијарду на 520 милиона), Смедерево (са 133 на 61 милион), Уб (са 108 на 8 милиона), Вршац (са 57 на 2 милиона), Зрењанин (са 57 на 5 милиона динара)…

Да је управо промена прописа довела до значајног пада прихода општина и градова од еко-накнада, потврђује и ДЕО ИЗВЕШТАЈА ГРАДА СУБОТИЦЕ ЗА 2020. г. о реализацији Програма коришћења средстава еко-фонда.

Шта закључити?

Власти у великом броју општина и градова животну средину сматрају небитном. Међутим, када би и покушали да другачије поступају, боље планирају и организују се, погрешне одлуке и краткорочни политички интереси републичких власти би их у томе онемогућили. Препознаје се коруптивна спрега између власти на свим нивоима и загађивача. Систем финансирања мора се другачије поставити, а животна средина се мора вредновати као потреба и људско право, а не као непотребан трошак.