Животнa средина у Србији – непотребан трошак или људско право?

У последњих 15 година улагања у животну средину у Србији су међу најнижима су Европи – никада нису прешла ни 1% БДП-а, док су у ЕУ просечно 2%. У Србији је 2024. године у животну средину уложено 113 евра по становнику, док у ЕУ 801 евро. Улагања се номинално повећавају, али смо све даље од oстварења циљева.

„Србија је тренутно међу еколошки најзагађенијим земљама у Европи, што угрожава здравље становништва, скраћује просечан животни век, погоршава квалитет живота и утиче на неравномеран регионални развој. До овакве ситуације довела су, пре свега, вишедеценијска недовољна улагања државе у депоније отпада, пречишћиваче отпадне воде, канализациону и водоводну мрежу и друго. Зато је за решавање нараслих проблема сада потребно снажно повећање јавних улагања у заштиту животне средине, као буџетски приоритет у 2019. и наредним годинама“ – наведено је у извештају Фискалног савета из јуна 2018. године, под називом „Инвестиције у заштиту животне средине – друштвени и фискални приоритет“. Колико смо одмакли у остварењу ових циљева?

Животна средина третира се као непотребан трошак

Искуство последњих 15 година показује да се власти у Србији према животној средини опходе као према непотребном трошку. Власти нису поштовале сопствене планове, стари циљеви нису ни приближно остварени, а планирају се нови, још већи и амбициознији. За велики искорак потребно је и другачије схватање, да се заштита животне средине вреднује као основна животна потреба и људско право, али и као добра инвестиција.

Уз три пута мањи БДП од просечног европског, Србија у животну средину улаже 7 пута мање по глави становника од ЕУ. То непогрешиво указује да заштита животне средине у Србији није развојни, већ резидуални политички приоритет; третира се као луксуз који долази на ред тек када се подмире сви други сектори, а не као основни предуслов здравља и економске одрживости. У ЕУ се улагање у животну средину види као мотор новог раста. У Србији је политички наратив деценијама постављен тако да се еколошки стандарди виде као кочница индустријском развоју и страним инвестицијама. Проблем је што је накнадно чишћење загађења увек вишеструко скупље од превенције.

Буџет као огледало власти и најискренији политички документ показује да је посвећеност власти животној средини само „на речима“, али без искрене намере спровођења у дело. Улагања у ову област дуго су много нижа од потреба. Власти одлажу капиталне пројекте и очекују да се њихов највећи део неће финансирати из домаћих средстава, већ из кредита и ЕУ фондова. То указује да заштита животне средине није изворна политичка воља, већ је условљена притиском споља. Препуштена само домаћој политичкој вољи, без захтева из ЕУ, улагања у животну средину би вероватно била још нижа. Примери неколико потребних улагања и поређење са чланицама ЕУ дају снажне аргументе овој тврдњи:

• 85,2% отпадних вода у Србији не пречишћава се пре испуштања у водотокове, што је незнатно смањење за 10 година (88,6% у 2014). У истом периоду, иако је порасла количина пречишћених отпадних вода, порасла је и количина непречишћених вода.

• 16,3% становништва (око милион људи) обухваћено је пречишћавањем отпадних вода, уз тренд спорог раста (11,2% у 2014). Просек за ЕУ је 81% становништва. Од европских држава од Србије мање имају једино Малта и Албанија. Потребно је изградити око 350 постројења за пречишћавање.

• 36,7% становништва, или више од 2,4 милиона људи, није прикључено на јавну канализацију, већ за отпадне воде углавном користи септичке јаме. Тренд је споро смањење (42% у 2013). У државама средње и источне Европе 16% становништва није прикључено на канализацију. Само за изградњу око 10.000 km нове и замену око 1000 km постојеће канализације, потребно је уложити око 4,2 милијарде евра.

• Најмање трећина становништва Србије (више од 2 милиона људи) изложена је ваздуху који се сматра опасним по здравље, углавном у највећим градовима. Убедљиво највећу одговорност за лош квалитет ваздуха имају сектори енергетике, индустрије и саобраћаја, а међу највећим загађивачима су државна предузећа. Загађење ваздуха је шести узрок смртности у Србији, а најмање 14.000 људи не доживи очекивану старост (превремено умре) због прекомерно загађеног ваздуха.

• Око 15% становништва (милион људи) није обухваћено сакупљањем комуналног отпада (ЕУ око 2%). То је главни узрок постојања око 2600 регистрованих дивљих депонија. Више од 40% отпада комунална предузећа сакупе, али одложе на неку од око 130 општинских несанитарних сметлишта, тако да суштински нема разлике да ли отпад завршава на дивљим депонијама или општинским сметлиштима. Преостали отпад сакупља се на 12 санитарних депонија (од 26 планираних).

• 17% отпада се рециклира у Србији, а 48% просечно у Европској унији.

На животну средину Србија троши 0,9% БДП-а, у ЕУ просечно се троши 2%

Трошкови заштите животне средине статистички укључују све инвестиције у објекте и опрему, као и текуће трошкове (одржавање, плате запослених), чија је сврха спречавање, смањење и уклањање загађена животне средине. Обухваћени су трошкови државе, јавних предузећа, привреде и домаћинстава.

У последњих 15 година (период 2010–2024), у Србији су ТРОШКОВИ ЗАШТИТЕ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ НОМИНАЛНО ПОРАСЛИ ВИШЕ ОД 4 ПУТА – са 20 милијарди динара (2010) на 87 милијарди (2024). Рачунато у еврима, повећање је нешто мање од четири пута – са 193 милиона евра на 746 милиона. Када се урачуна и стопа инфлације, реално повећање износило је само два пута.

Удео трошкова за заштиту животне средине у бруто домаћем производу је значајно нижи него у ЕУ. У претходној деценији, у Србији се за животну средину издвајало 0,7% БДП-а, док се у овој деценији бележи повећање на 0,9%. На нивоу ЕУ просечно су ова издвајања годинама стабилно на 2% БДП-а, што јасно указује да се у Србији према животној средини лошије поступа. Од држава чланица ЕУ највише улажу Белгија и Аустрија (изнад 3% БДП-а). Од држава средње и источне Европе, са којима се можемо поредити, највише улажу Румунија и Чешка (2,7%), затим Словенија (2,5%) и Словачка (2%). Испод ЕУ просека су Хрватска и Бугарска (1,8%), те Пољска (1,7%) и Мађарска (1,3%).

У Националном програму заштите животне средине 2010–2019, наводи се: „Искуства нових чланица ЕУ из централне Европе показују да су се у периоду пре приступања ЕУ њихова улагања у област животне средине кретала од 1,5% до 2,5% БДП-а. Очекује се да улагања у животну средину у Србији средњорочно достигну сличан ниво“. Планиран је раст на 1,2% (до 2014) и 2,4% (до 2019), али Србија никада није достигла овај раст, ни сопствене циљеве и планове када је у питању висина улагања животну средину.

У извештају Фискалног савета из 2018. године наводи се: „Потребно годишње повећање издвајања из буџета за заштиту животне средине износи 1,2–1,4% БДП-а.Процењујемо да су неопходне инвестиције државе у наредних десетак година око 8,5 милијарди евра. То би значило да држава у наредним годинама треба да повећа годишња издвајања за око 500 милиона евра. Анализа, међутим, показује да је оволико повећање и те како оправдано и да је то област у коју би требало усмерити највећа фискална средства“.

Инфраструктуре имамо мало, а трошимо пуно за њено одржавање

У структури трошкова знатно превладавају оперативни трошкови, или текући издаци за одржавање. На почетку прошле деценије они су ИЗНОСИЛИ ВИШЕ ОД 50% ОД УКУПНИХ ТРОШКОВА за животну средину, да би до краја те деценије порасли на 80%. Инвестиције су биле веће од текућих трошкова једино у 2021. години.

То је супротно од очекиваног у Националном програму заштите животне средине 2010–2019: „У почетку је удео инвестиционих трошкова много већи од удела оперативних трошкова. Са све већим бројем завршених инфраструктурних пројеката у области животне средине (постројења за пречишћавање отпадних вода, депоније, постројења за рециклажу, систем мониторинга, итд.), оперативни трошкови ће постепено расти и премашити 50% укупних годишњих трошкова Програма у 2019“.

Проблем ниских инвестиција у заштиту животне средине препознао је и Фискални савет у извештају из 2018. године: „Прениско улагање државе у животну средину један је од главних разлога због ког су укупне јавне инвестиције у Србији недовољне. Повећање јавних инвестиција у заштиту животне средине за 1,3% БДП-а убрзало би привредни раст Србије у кратком року за најмање 0,5%“. До овог повећања још увек није дошло. Србији значајно недостаје инфраструктура у заштити животне средине, али инвестиције у ову област никада нису биле приоритет.

У Србији се годишње троши 113 евра по становнику, у Европи више од 800

Још један податак показује проблематичан однос власти према животној средини. У 2013. години, у Србији је потрошено на заштиту животне средине 38 евра по становнику, а у ЕУ скоро 14 пута више, просечно 534 евра. У 2024. години стање је делимично промењено, јер је у Србији потрошено 113 евра по становнику, док у ЕУ седам пута више, просечно 801 евро. Иако се чини се да је однос сада повољнији, слика се мења када се гледа само номинално повећање, јер се у Србији сада троши 75 евра више по становнику него 2013. године,  док се у ЕУ троши 265 евра више.

Животну средину финансирамо „месечевим ходом“

Месечев ход је плесни покрет у којем плесач који га изводи одаје утисак да се креће напред, а у ствари хода уназад. Финансирање заштите животне средине у Србији подсећа на ову илузију – што више улажемо, чини се да смо све даље од циљева.

У Националном програму заштите животне средине 2010–2019 наводи се: „Минимална неопходна улагања за имплементацију Програма за следећу деценију процењују се на 4,1–4,2 милијарди евра, и то за управљање отпадом 1 милијарда, за сектор вода 860 милиона, за енергетику 1,2 милијарде евра, итд“. У претходној деценији, номинално је уложено збирно 2,8 милијарди евра, што је знатно испод овог неопходног минимума.

У Националној стратегији за апроксимацију у заштити животне средине (2011), процењено је да ће до 2030. године укупни трошкови за испуњавање свих правних тековина ЕУ у животној средини бити 10,6 милијарди евра. Најзахтевнији су сектор вода (5,6 милијарди евра), отпад (2,8 милијарди) и индустријско загађење (1,3 милијарди). До 2015. године ови износи су порасли на 15 милијарди евра укупно, од тога 7,8 милијарди само за инвестиције у сектору вода, како се наводи у документу под називом „Статус и планови преношења и спровођења правних тековина ЕУ за поглавље 27“.

У нацрту „Стратегије заштите животне средине – Зелена агенда 2024–2033“, наводи се да „укупни процењени трошкови за остваривање циљева Стратегије износе 27,2 милијарде евра. Највише се планира за декарбонизацију и климатске промене (19,1 милијарда), затим за смањење загађења (5,7 милијарди), те циркуларну економију (1,3 милијарде евра). Под претпоставком да ће се просечна годишња стопа економског раста у Србији кретати око 3%, учешће свих трошкова би у појединим годинама достизало 5% БДП-а“.