Да ли има заштите природе на локалном нивоу?
Од 74 општине и града који су прогласили укупно 200 заштићених подручја природе, само њих 16 има извештаје управљача о томе како се спроводе програми заштите природе у 68 подручја. Да ли се заштита природе може унапредити, ако недостају извештаји о томе како се она спроводи?
Еколошки центар „Станиште“ истраживао је како управљачи заштићених подручја и органи власти испуњавају финансијске и друге обавезе прописане Законом о заштити природе. Први резултати указују на значајне проблеме, нарочито на локалном нивоу.
Колико заштићених подручја су прогласиле локалне самоуправе?
По Закону, заштиту природе проглашавају републичке, покрајинске и локалне власти. На основу Централног регистра, који води Завод за заштиту природе Србије, на подручју централне Србије и АП Војводине има 200 категорисаних заштићених подручја природе проглашених актом локалне самоуправе, и то 185 подручја III категорије и 15 подручја II категорије, која се налазе на територији 74 општине или града. То значи да је од 145 општина/градова, њих 51% прогласило у неком периоду заштићено природно добро. У Регистру постоји и значајан број подручја без категорије, чија је заштита проглашена пре доношења системског Закона о заштити животне средине из 1991. године, као и оних која су у поступку ревизије заштите, или скидања заштите, услед дугогодишње небриге и губитака вредности.
У складу са Законом, управљач заштићеног подручја доноси План управљања за период од 10 година, који садржи приказ природних вредности и ресурса, оцену стања животне средине, преглед фактора угрожавања, циљеве заштите, оцену услова за остваривање тих циљева, активности и мере заштите, одржавања и унапређења, план финансирања и друге податке. Ови планови остварују се годишњим програмима управљања. На крају, управљач доставља Извештај о остваривању годишњег програмa управљања надлежном органу оног нивоа власти који је заштиту прогласио. Зато су ови извештаји важна документа, на основу којих би требало да се унапреди заштита природних добара.
Извештаја нема – да ли има заштите?
Налази истраживања указују на значајан недостатак извештаја. Од 74 општине или града, који су прогласили заштићена подручја, тек њих 16 има извештаје за сва подручја, за све тражене године (2017–2019), а још осам њих има извештаје, али не за сва подручја и/или не за све године. Остале локалне самоуправе су одговориле да извештаји не постоје, или их нису доставиле, без објашњења да ли их поседују, или нису уопште одговориле на захтев за приступ информацијама. Чак 9 општина и градова је одговорило да немају заштићена подручја природе која су проглашена актом локалне самоуправе, иако је у Регистру забележено да их имају. Детаљније податке ПОГЛЕДАЈТЕ У ТАБЕЛИ 1.
Када се погледају подаци по заштићеним подручјима, стање је исто тако неповољно. Од 200 подручја, тек њих 68 (или 34%) имало је извештаје за све године и још 14 подручја са извештајем за бар једну годину. За остала подручја извештаји или не постоје, или нису достављени. За детаљније податке ПОГЛЕДАЈТЕ ТАБЕЛУ 2.
Република и Покрајина да надзиру и јавно објављују локалне документе
Недостатак извештаја, и уопште прописаних докумената, показатељ је колико органи власти вреднују заштиту природе. Наша препорука је, између осталог, да се Законом пропише обавеза достављања извештаја не само оном нивоу власти који је заштиту прогласио, већ и републичким или покрајинским органима (Министарство, Секретаријат, оба завода за заштиту природе), као и њихово јавно објављивање.
Овај материјал објављен је уз финансијску помоћ Европске уније, Канцеларије за сарадњу са цивилним друштвом и Фондације Фридрих Еберт. За његову садржину одговоран је искључиво Еколошки центар „Станиште“ и нипошто не одражава ставове Европске уније, Канцеларије за сарадњу са цивилним друштвом и Фондације Фридрих Еберт.
