Економска неразвијеност и стање у животној средини
Само 16 од 44 најнеразвијеније општине у Србији имају законом обавезне планове заштите животне срединe, док је само 6 од ових 16 планова важеће. Са повећањем развијености, повећава се број општина које ове планове имају. Да ли је лош однос према животном окружењу последица или узрок сиромаштва?
Планирање политике заштите животне средине је пре 20 година законски прописано као обавезно свим нивоима власти. Да са испуњењем обавезе постоје проблеми, препознато је још 2010. године у Националном програму заштите животне средине. Тада је непостојање планова, нарочито у општинама и градовима, означено као један од општих узрока проблема у животној средини.
Истраживања Еколошког центра „Станиште“ из 2011. и 2014. године показала су да више од две трећине општина и градова нису имали планове заштите животне средине. У најновијем истраживању из 2024. г, утврђено је да је 67 од 145 општина и градова (или 46%) усвојило ове планове у последњих 20 година, а њих 78 их никада није имало.
Међутим, само 20 од ових планова још увек је важеће, док је за 47 важност истекла. По истеку важности, најчешћа је пракса да општине не раде ревизију и не усвајају нове планове. Очекујемо да ће стање бити још лошије, јер је 13 од ових 20 планова пред истеком важности. Три ће истећи ове, а још десет следеће године, тако да ћемо у 2026. годину ући само са 7 важећих локалних планова заштите животне средине.
Посебно забрињава то што се највећи проблем уочава у економски најнеразвијенијим заједницама. Локалне самоуправе разврстане су у четири групе развијености. У првој групи су општине и градови чија је развијеност изнад републичког просека. Од тих 20 најразвијенијих, њих 15 (или 75%), има план животне средине. Како опада развијеност, тако без изузетка опада постотак општина које имају план. Већ у другој групи, са развијеношћу 80% до 100% од просека, план има 18 од 34 општине, или 53%. У трећој групи неразвијених (60% до 80% просека), план има њих 18 од 47, или 38%.
У четвртој групи изразито неразвијених (испод 60% просека), план животне средине има 16 од 44 општине, или тек 36%. Само 6 од ових планова је важеће, а до краја 2025. године истећи ће још четири. Ако се ништа не промени, у 2026. годину ће само две општине из групе најнеразвијенијих ући са важећим планом животне средине.
Примећује се да што је заједница мање развијена, мања је шанса да ће израдити план заштите животне средине. Средњорочно планирање је основни услов за напредовање у било којој области, па и у заштити животне средине. Тако економска неразвијеност неповољно утиче на животну средину, а лоше стање у животној средини неповољно утиче на економски развој. Стога пред наше друштво постављамо суштинско питање – да ли је однос према животној средини лош зато што смо сиромашни, или смо сиромашни зато што се лоше односимо према животној средини?
Резултати истраживања указују да се унапређењу стања у животној средини у неразвијеним заједницама мора посветити посебна пажња. Као меру унапређења предлажемо кабинету Министра за развој недовољно развијених подручја, да се са Министарством животне средине размотри могућност отварања програма у 2025. години, и конкурса за финансирање израде локалних планова заштите животне средине за најнеразвијене општине из IV групе.