Споро и безвољно до заштите природе

Проглашење заштићених подручја природе просечно траје 7,6 година. Толико дуги поступци угрожавају природне вредности и изазивају сумњу да интереси других сектора имају предност у односу на заштиту природе. Мрежа „Пошумимо Војводину“ тражи од власти да се поступци скрате и буду отворенији за јавност.

Да би се у Србији неко природно подручје заштитило, просечно треба 7,6 година. То се види из анализе података оба завода за заштиту природе и Министарства заштите животне средине за 47 ПОДРУЧЈА ПРОГЛАШЕНИХ у последњих осам година. Овако дуго чекање је неоправдано и неприхватљиво, јер угрожава природне вредности због којих је заштита предложена, систем заштите природе чини неефикасним. а код грађана се изазива сумња да ли се остварује јавни интерес заштите природе.

Поступак заштите почиње израдом студије заштите, коју припремају републички или покрајински завод за заштиту природе. Израда студије просечно траје 2,5 година. Покрајински завод завршава студије за 2,2 године, док републичком треба 2,6 година.

Завршену студију, у зависности од значаја подручја, завод доставља Министарству, Покрајинском секретаријату за заштиту животне средине, општини или граду на даље одлучивање. Министарство објављује обавештење о покретању поступка заштите на сајту. Иако од завршетка студије до објаве обавештења, званично нема радњи у поступку, у пракси може проћи од 2 дана до 8 година – просечно 2,4 године. Од 47 подручја, само код 13 је обавештење објављено исте године у којој је завод завршио студију. Бројни су случајеви да је било потребно по 5 и више година. За подручја која проглашава АП Војводина или општине и градови, процедура је дупла, спроводи се и у овим органима, а затим у Министарству, што поступак компликује и продужава.

Јавност нема увид у то зашто је потребно толико и шта се у том „међукораку“ догађа. Незванично се сазнаје да се управо тада врше притисци да се делови студије измене – смањи заштићена површина, измене границе подручја и режима заштите, одређени делови да се изузму из заштите, итд. Скривено од очију јавности даје се предност интересима шумарства, пољопривреде, саобраћаја, енергетике, туризма, рударства, што успорава доношење заштите, а омогућава даљу експлоатацију.

На крају, у зависности од значаја подручја, одлуку о заштити доносе Влада Србије, Скупштина АП Војводине, или скупштине општина/градова. Од објављивања обавештења до усвајања одлуке прође од месец дана до 6 година – просечно 2,7 година. Сви нивои власти једнако су спори у поступању и оклевају у одлучивању, што показује да им заштита природе није приоритет.

Када се све сабере, од почетка израде студије, до одлуке о заштити просечно прође 7,6 година. За подручја у централној Србији нешто краће – 7,1 година, док за подручја у АП Војводини треба 8,7 година. Да ће се овакво стање наставити указују подаци за 46 ПОДРУЧЈА У ПОСТУПКУ ЗАШТИТЕ, који већ сада просечно трају више од 8 година.

Да се до заштите може доћи експресно, показује најкраћи поступак, у трајању од само 6 месеци. За парк природе „Мали Босут“ израда студије заштите трајала је од јула до децембра прошле године, обавештење о покретању поступка објављено је само два дана касније, одмах су уследили јавни увид и раправа, да би Влада Србије донела уредбу о заштити за мање од два месеца, већ 1. фебруара 2024. године.

Оваквим начином се јавности шаље порука да се у поступцима системски не одлучује у најбољем интересу заштите природе, већ предност имају појединачни, економски или политички интереси.  Када постоји такав интерес, заштита се експресно успоставља. Када не постоји, или када се такав интерес сучељава са јавним интересом заштите, онда се заштита одуговлачи и угрожавају природне вредности које се заштићују.

Мрежа „Пошумимо Војводину“ од власти на свим нивоима, посебно од Министарства заштите животне средине, тражи измене прописа и процедура, којима ће се поступци заштите природе убрзати и временски ограничити, као и да се учине отворенијим за јавност, нарочито у „међукорацима“, где постоји највећи простор за притиске.

Најдужи поступци заштите били су за подручја Слатине у долини Златице (13 година), Мртваје Горњег Потисја, Потамишје и Клисура Ђетиње (12 година), Стара Тиса код Бисерног острва и Бегечка јама (11 година), те Жељин и Кањишки Јараши (10 година).