Удружења грађана у Србији – без подршке и разумевања

30. новембар 2020.

Око 60 одсто удружења грађана било је без прихода у 2019. години. Иако јавност често не разуме довољно њихову сврху и улогу, ипак удружења остварују друштвени утицај. Оснивање Фонда за развој цивилног друштва је можда решење за проблеме.

Свако ко се бавио неким обликом друштвеног деловања кроз удружење грађана, приметио је да значајан део јавности не разуме довољно са којим циљем удружења постоје, за чији рачун раде, ко их и зашто плаћа. Ова неразумевања се подстичу и често злоупотребљавају, нарочито када треба озлогласити неко удружење чији ставови нису по вољи властима.

Удружење грађана је „добровољна и невладина недобитна организација заснована на слободи удруживања више физичких или правних лица, основана ради остваривања и унапређења одређеног заједничког или општег циља и интереса“ – тако прописује Закон о удружењима. Дакле, удружења грађана у основи делују у општем циљу и интересу.

Да ли се удружења заиста боре за јавни интерес?

Грађани често не доживљавају удружења као неког ко се бори за њихове интересе, или као неког ко може да се за њих успешно избори. Делимично је то последица тога како наше друштво схвата демократију. Грађани су искусили да, ако имају неки проблем, боље је не ризиковати са тамо неким удружењима, не замерати се властима и моћницима, већ им се директно обратити за решење. Део одговорности сносе и сама удружења, која не успевају да убеде јавност у искреност својих намера. Суштинска улога удружења је критичност према друштвеним појавама и одлукама власти. Да би опстала, или да не би угрозила личне интересе својих чланова, удружења често занемарују општи интерес и не реагују онда када би то морала да учине. Тиме губе суштину свог постојања, а то грађани препознају.

Око 60% удружења је практично без средстава, а 1,3% има више од 10 милиона динара

Финансијски положај велике већине удружења је тежак. По подацима Агенције за привредне регистре (АПР), од 33.475 удружења колико је регистровано до 31.12.2019. године, више од 26% није имало ни приходе, ни расходе, те су АПР-у доставила Изјаву о неактивности (ИоН). Затим, више од 25% није Агенцији доставило ни Годишњи финансијски извештај (ГФИ), ни поменуту Изјаву. Углавном су то удружења која само формално постоје и немају никакве активности, нити приходе. Без обзира на то, због недостављања ових докумената АПР има законску обавезу да тужилаштву поднесе пријаве за привредни преступ, што је у 2019. години учињено против 2752 удружења. На крају, око 8% њих је пријавило минималне приходе, испод 10.000 динара. Тако је у 2019. години укупно око 60% удружења, или њих око 20 хиљада, практично било без средстава, или са минималним приходима.

Ни многи од оних који су имали приходе нису нарочито добро прошли. Приходе мање од милион динара имало је 29% удружења, између 1 и 10 милиона њих 10%, док је њих 452, или само 1,35% имало више од 10 милиона динара. Трендови су неповољни, јер од 2017. године благо расте број или проценат удружења са минималним приходима или без њих, док оних са већим приходима благо опада. Детаљне податке о броју и приходима удружења у периоду 2017–2019. године МОЖЕТЕ ПОГЛЕДАТИ У ТАБЕЛИ.

Бројни су разлози зашто тако пуно удружења нема новац за свој рад, не само од Републике, Покрајине или општине, већ ни од страних и домаћих приватних и јавних фондација, фирми и предузећа, неке пословне делатности, донација грађана, чак ни од чланарине. Слаба информисаност, неумешност, недостатак услова јесу неки од разлога, али је разлог свакако и то што већински део друштва слабо вреднује опште циљеве и не бори се за њих. У друштву у којем је већина окренута себи и својим циљевима, и спремна је да занемари опште циљеве, ни удружења грађана не могу да буду у бољем положају.

Финансије нису (једино) мерило успеха

Финансирање није једино мерило успешности. Постоје сјајни примери удружења, која без никакве новчане подршке пуно доприносе локалној заједници и снажно утичу на њу. Са друге стране, постоје и удружења чији су приходи несразмерно већи од видљивости и друштвеног утицаја који остварују. Волонтирањем се може постићи одређени, али ограничен успех. Од нечега се, ипак, морају платити основни трошкови, а за озбиљан активизам и утицај на ширу заједницу, стабилно финансирање је „услов без којег се не може“.

Треба указати и на лажни невладин сектор. У питању је велики број удружења чији су оснивачи блиски властима. Често се оснивају непосредно пре расписивања државних конкурса, на којима и добијају средства. Да ли треба даље објашњавати да власт тиме добија нове канале подршке, а да је остварење општег циља ту врло проблематично? Таквим злоупотребама се удружења која се искрено боре за опште циљеве додатно ометају и удаљавају од финансија, а читав невладин сектор се компромитује.

Фонд за развој цивилног друштва – могуће решење?

Оснивање Фонда за развој цивилног друштва, на републичком и покрајинском нивоу, могуће је решење за боље и стабилније финансирање удружења грађана. Таква искуства већ имамо, јер је постојао Фонд за развој непрофитног сектора АП Војводине, КОЈИ ЈЕ УГАШЕН 2011. ГОДИНЕ.

Врло добар пример постоји у Хрватској. Тамошња ЗАКЛАДА ЗА РАЗВОЈ ЦИВИЛНОГ ДРУШТВА, је од 2003. године финансијски подржала више од 5200 пројеката удружења са више од 65 милиона евра, кроз неколико програма, од мањих пројеката, до значајније институционалне подршке за период од три године.

У договору са другим удружењима, Еколошки центар „Станиште“ иницираће оснивање таквих институција у Србији. Свесни смо да ће власти то тешко прихватити, а када би се Фонд и основао, велика је вероватноћа да ће предност опет имати удружења блиска властима. И поред ових препрека, сматрамо да је важно залагати се за исправне принципе.