На европском смо дну по површини заштићених подручја природе
По подацима са сајта Protected Planet, Србија је на 39. месту од 40 европских држава по пoстотку државне територије под заштитом природе. Процедуре заштите трају годинама, а планови које смо сами усвојили се не остварују. Да ли је заштита природе жртва економских интереса других сектора?
Заштита природе започела је у Србији половином 20. века. Највећи напредак забележен је 1970-тих, тако да је 1976. г. површина под заштитом достигла 3% државне територије. Уследили су блажи раст и стагнација, да би до почетка овог века заштићена подручја заузела 4,6% државне територије. Просторним планом Републике Србије за период 2010–2020. и Националним програмом заштите животне средине предвиђено је да 10% буде под заштитом до 2012. године, а 12% до 2020. године. Међутим, заштићена површина је од средине 2000-тих поново стагнирала дуже од деценије на око 6%, чак се повремено и смањивала, да би се тек последњих година повећала на око 8%, или нешто више од 700 хиљада хектара.
ЕУ просек је 25%, а у Србији једва смо догурали до 8% под заштитом
Европска агенција за заштиту животне средине објавила је податак да је просек у Европској унији изнад 25% државне територије под заштитом. Највише површина имају Луксембург (55%), Бугарска и Словенија (по око 40%), а најмање Белгија (14%), Ирска и Финска (по око 13%). Tреба нагласити да у чланицама ЕУ, осим подручја проглашених по националном законодавству, постоје и подручја ЕУ еколошке мреже NATURA 2000, која су знатно повећала површине под заштитом.
По подацима са сајта Protected Planet, Србија је од 40 европских држава на претпоследњем 39. месту – мањи постотак заштићене државне територије има једино Босна и Херцеговина. На овој листи претекле су нас Македонија, Црна Гора, Молдавија и Албанија, а далеко испред су Словенија и Хрватска. У Хрватској је према националним прописима под заштитом око 817 хиљада хектара (или 14,5%). Разлику до око 2,2 милиона хектара, колико је евидентирано на сајту Protected Planet, чине ЕУ NATURA подручја.
Поступак заштите просечно траје 5,5 година, са израдом студије више од девет
Један од разлога зашто не успевамо да постигнемо сопствене циљеве је дужина поступака успостављања заштите. По Просторном плану Србије, до краја 2020. године планирана је заштита 51 подручја веће површине, која су могла значајније повећати проценат територије под заштитом. До октобра 2023. године, дакле три године након истека рока важења плана, заштита је ПРОГЛАШЕНА НА САМО 20 ПОДРУЧЈА. За нека подручја поступак заштите је у току, док за нека, нажалост, никад није ни покренут.
На сајту Министарства заштите животне средине, као и републичког и покрајинског завода за заштиту природе, јавно су доступни документи за 43 већа подручја (не рачунајући појединачна стабла), код којих је у последњих 6 година завршен поступак заштите и усвојене одлуке о заштити. Поступак заштите има неколико корака:
1) Израда студије заштите: Да би се неко подручје заштитило, прво је потребно, на основу претходних процена, да Завод за заштиту природе то подручје уврсти у свој средњорочни и годишњи програма рада. Затим Завод припрема студију заштите, у којој се пописују вредности, оцењује њихово стање, утврђују фактори који угрожавају вредности, предлажу режими заштите, границе првог степена, као и мере заштите. На примеру 43 подручја, израда студије трајала је између једне и 10 година, а најчешће између три и пет година. Дужина трајања овог корака може се утврдити једино за поступке које је водио Покрајински завод, јер су на њиховом сајту доступни извештаји о раду за период 2010–2022, са детаљним описима када је започет поступак, за које подручје и како је текао. На сајту републичког завода постоје спорадични извештаји за године 2016–2019. из којих се не може се тачно утврдити колико је трајала израда студија заштите.
2) Покретање поступка заштите: Завршену студију Завод доставља на даље одлучивање Министарству животне средине, скупштини аутономне покрајине, или скупштини општине/града, у зависности од предложеног нивоа заштите. Поступак заштите покренут је када Министарство на сајту објави обавештење са изводом из студије. Иако је у питању техничка ствар, објава се у пракси чека од неколико дана до неколико година, најчешће између две и четири године. Од 43 подручја, само у 8 случајева студија је објављена исте календарске године у којој је Завод послао органу одлучивања. Последњих година Министарство објављује обавештења приметно брже него што се то раније дешавало.
3) Одлучивање о заштити: Када се покрене поступак, друга министарства, а обавезно министарства надлежна за пољопривреду, шумарство, рударство и енергетику, јавност и корисници простора, дају сагласности и мишљења. Не постоји прописани рок за достављање ових сагласности, те се неретко на њих чека годинама. На крају, када се све сагласности прикупе, врло често орган одлучивања (Влада Србије, скупштина АП Војводине, скупштина општине/града) оклева или избегава да усвоји одлуку о заштити и то може такође потрајати. Најкраћи забележени период трајао је три месеца, а најдужи 6 година, најчешће између две и три године.
Више од 9 година је трајање поступка заштите, када се рачунају и претходне радње (валоризација вредности и израда студије заштите).
И поступци који су тренутно у току трају годинама
У нацрту новог Просторног плана Србије за период 2021–2035, налази се податак да постоји спремна документација за нова подручја, и ако би се одлуке одмах усвојиле, тренутно би се повећала заштићена површина на више од 900 хиљада хектара, или на 10,3% државне територије. По обавештењима о покретању поступака постављеним на сајту Министарства животне средине, тренутно 45 ВЕЋИХ ПОДРУЧЈА ЧЕКА НА ПРОГЛАШЕЊЕ, што нове, што ревизије постојеће заштите, на свим нивоима. Просечно трајање ових, текућих поступака, у овом тренутку је око 4 године од достављања студије заштите органу одлучивања, а више од 6,5 година са израдом студије. Више подручја чека на проглашење заштите дуже од деценије.
Постоје и подручја за које је завршена студија заштите, али поступак једноставно није настављен, или је студија враћена Заводу на дораду. Има око 15 оваквих подручја само у АП Војводини. Њихов тачан број не може се знати, јер се на сајтовима оба завода од пре око четири године не објављују студије заштите. За ову нетранспарентност не постоји законски основ и можемо је објаснити само као последицу прикривања података о биодиверзитету и пружања могућности инвеститорима да остваре своје циљеве.
Примери недопустиво дугих процедура – Потамишје, Босутске шуме, Вршачки парк
Студија заштите предела изузетних одлика „Потамишје“ израђена је још 2013. године, али је Уредбу о заштити тог подручја Влада Србије донела тек октобра 2023. године. Јавности нису познати разлози зашто се на усвајање одлуке о заштити чекало 10 година, за подручје површине око 24 хиљаде хектара.
О значају Босутских шума медији су годинама доста писали, као о изузетно вредном станишту строго заштићених врста и највећој целини шума храста лужњака у југоисточној Европи. Било је најава заштите на 17 хиљада хектара. Након што је Покрајински завод 2014. године завршио студију и послао је на даље одлучивање, поступак заштите никад није покренут, из разлога непознатих јавности.
У документу под називом „Студија случаја: екосистемске услуге на подручју Босутских шума“ (2018), у поглављу „Ставови корисника“, могу се наћи примедбе представника шумарства (цитат, стране 61 и 62) „због просторних и временских ограничења у управљању шумским и водним подручјем, обавезу прибављања услова заштите, повећаних трошкова и смањене економске добити од шуме… Наводи се да тотална заштита негативно утиче на стабилност шума… Најупечатљивији резултат је чињеница да око 70% учесника сматра да заштита подручја има негативан утицај, односно представља ограничавајући фактор за производњу дрвета“.
Да ли у оваквим ставовима представника шумарства можемо пронаћи разлоге зашто је заустављен поступак заштите овако значајног подручја? Или можемо наслутити шта стоји иза бесмислено дугих процедура заштите других подручја?
Градски парк у Вршцу екстреман је пример од 23 године избегавања усвајања нове одлуке о заштити. Прво је Град Вршац то избегавао пуних 10 година, од 2001, када је Завод завршио студију заштите. Затим је Завод 2011. године урадио ревизију студије, а надлежност за усвајање је добила Покрајина. Међутим, тада је Скупштина АП Војводине наредних 10 година избегавала да донесе ову одлуку. На крају је 2021. године започета израда још једне ревизије студије, враћајући надлежност Граду Вршцу.
Зашто су поступци спори? Проблем је вредносни, а не само правни
Да ли Завод за заштиту природе и Министарство животне средине немају довољно људства или стручности да поступке спроведу у разумном року? Или трпе притиске инвеститора, интересних група, моћника и других државних органа којима заштита не одговара? Да ли је у питању злоупотреба права, са циљем да се предност да експлоатацији природе и личним интересима, науштрб општег интереса?
Заштита природе у потпуности има општи значај, и као таква, требало би да буде приоритет. У пракси, међутим, предност често добијају интереси шумарства, рударства, енергетике, пољопривреде, масовног туризма, који су суштински везани за материјалну корист ужих група, инвеститора, политичких и економских моћника, чак су у сукобу са заштитом природе.
Изменама Закона о заштити природе потребно је унапредити процедуре и учинити их ефикаснијим. Али то није довољно, јер проблем недовољне и споре заштите природе није само правни или административни, већ пре свега вредносно-морални. Наше искуство је да су власти склоне да заштиту природе погрешно виде као кочницу развоја, па процедуре спроводе тако да успоре или зауставе успостављање заштите. Такође је виде и као непотребан трошак који не желе да плаћају.
Процењује се да заштићена подручја Србији пружају користи или економске услуге вредне више десетина милиона евра годишње. Ове погодности се, на жалост, не разумеју се или занемарују, а много већа важност придаје се краткорочним интересима. У таквом вредновању природе предњачиле су и бивше и садашње власти на свим нивоима. Уместо да негују опште вредности и стварају амбијент погодан за заштиту природе, оне највише подстичу друштво на занемаривање вредности и распаљују страсти егоизма. Значајан део нашег становништва прихватио је овакво виђење и некритички му се препустио. Последице таквог односа видљиве су и у свим елементима заштите природе.
Овај текст и истраживање објављени су у оквиру пројекта „ЕУ за Зелену агенду у Србији“, који финансирају Европска унија (ЕУ) и владе Швајцарске, Шведске и Србије, а спроводи Програм за развој Уједињених нација (УНДП) у Србији у сарадњи са Министарством заштите животне средине, Амбасадом Шведске и Европском инвестиционом банком (ЕИБ). Садржај текста, као и резултати приказани у њему, искључива су одговорност Еколошког центра “Станиште” и не одражава нужно ставове Европске уније (ЕУ), Владе Швајцарске, нити Програма Уједињених нација за развој (УНДП).
