Подизање нових и очување постојећих шума у Војводини мора бити пројекат од националног значаја
Шуме имају бројне функције, али три основне, које најчешће срећемо у званичним шумарским документима су економска, еколошка и социјална. У основама газдовања шумама, ове функције се наводе управо овим редом. Економска исплативост, као и еколошка и социјална прихватљивост су термини традиционалног приступа у којем су шуме првенствено ресурси за екплоатацију. Овај приступ, нажалост, данас у Србији доминира.
Екосистемско управљање – Нов приступ шумама
Насупрот томе, у светлу борбе против климатских промена и убрзаног нестанка биодиверзитета, намеће се нови однос према шумама. На самиту о климатским променама у Глазгову, Европска унија је усвојила Стратегију о шумама до 2030. године, у којој је кључна одредница забрана крчења шума. Србија је кандидат за чланство у ЕУ, тако да ће, пре или касније, своје законодавство и праксу морати да усклади са европском. Међутим, често се у јавности чује да се та стратегија не односи на Србију, јер наш Закон о шумама забрањује крчење. Али када је у питању Војводина, са алармантно ниском шумовитошћу, може се рећи да је она већ раскрчена ширењем пољопривредних површина и неконтролисаном урбанизацијом, који и даље гутају шуме.
У новом односу вредност шума не мери се по приходима који се могу од њих остварити, већ да ли се испуњавају функције очувања биодиверзитета и геодиверзитета, као и биолошке, еколошке, социолошке, здравствене, рекреативне, духовне, естетске и друге функције, затим пружање додатних екосистемских услуга, као што су ублажавање климатских промена, везивање угљендиоксида, ерозиона заштита, стабилизација земљишта, чување водних ресурса, ублажавања поплава итд. Наше шумарство мораће да се прилагоди новом, екосистемском, агрошумском и функционално биодиверзитетском управљању, јер једино овај интегрални модел доноси благостање и природи и људима. Досадашњи модел „одрживог“ управљања се показао као неодговарајући и у свету и код нас, одржив само као стабилан извор дрвне масе.
Србија нема национални програм шумарства
Након Другог светског рата, у Србији је почело интензивно пошумљавање, које је 1980-тих година дошло до 10.000 хектара нових шума годишње. Од 1995. године уочава се тренд опадања обима пушумљавања, а у последњој деценији бележи се једва око 2.000 хектара.
За решавање проблема ниске пошумљености полазна основа су планска и акциона документа које Србија још увек нема. То констатује и Државна ревизорска институција (ДРИ) у свом извештају из децембра 2020. године. Србија још увек нема Стратегију развоја шумарства (СРШ), која је уз подршку ФАО урађена још 2011. за период до 2020. године, али никада није усвојена, што говори о томе да се доносиоци одлука сектором шумарства и природе нису уопште бавили. Нови нацрт СРШ са акционим планом је у припреми, заједно са националном инвентуром шума, али још увек се не зна кад ће се усвојити. Што се тиче локалних самоуправа, више је него јасно да оне нису заинтересоване и немају капацитета да саме, својом политичком вољом раде на повећању шумовитости. Таквих примера има исувише. Зато акциони план, као обавезујући, мора бити спуштен до локала.
Шуме и климатске промене
У међународним и националним стратегијама шуме се дефинишу као најефикасније оружје за ублажавање последица климатских промена и емисије штетних гасова. Стручна јавност је Војводину, као својеврсну „аграрну пустињу“ већ препознала као „црвену тачку“ која ће највише трпети драматичне последице климатске кризе. Велико је питање где су у томе Управа за шуме и надлежни Покрајински секретаријат? Да ли су доносиоци одлука спремни да мењају моделе управљања шумама у правцу климатски паметног и природи блиског шумарства?
Потребно је да се препозна појам урбаних шума, као ресурса који би требало посебно развијати, јер градови су постали топлотна острва и велики извори загађења, што стандардне градске зелене површине и паркови више не могу да неутралишу.
Шуме и пољопривреда
У Војводини највише површина за пошумљвање има на пољопривредном земљишту, али је оно дестилумулисано због плаћања накнаде за пренамену земљишта. Ово је у извештају ДРИ наведено као озбиљна препрека за пошумљавање у Војводини. Накнада се не плаћа само за земљиште које је пољопривредном основом планирано за пошумљавање, као рационалнији начин коришћења од пољопривредне обраде. Пошумљавање у Војводини мора имати првенство над пољопривредом и изградњом на ободима градова и насеља. Власници пољопривредног земљишта морају имати законску обавезу подизања агрошумских засада, а држава их мора у томе стимулисати. Веома је битно да се власницима пољопривредног земљишта приступи са стручним аргументима да ће они остварити вишеструке бенефите подизањем шумских појасева, а никако штету због смањење површине под усевима.
Шуме и заинтересоване стране
Доносиоци одлука морају препознати локалне заједнице, еколошке и стручне организације као кључне субјекте за очување постојећих и подизање нових шума. Али то мора бити искрено и ефективно, а не формално, само да би се задовољио законски минимум. Заинтересована јавност се не сме више игнорисати и мора се показати воља да се примени принцип инклузивности, на шта обавезује и Архуска конвенција. Потребно је да јавност има утицај на израду вишегодишњих планских и годишњих извршних докумената, као и увид у извештаје о спроведеним програмима.
На крају, кључне поруке грађана доносиоцима одлука могле би бити: „Доста смо подизали свест и спроводили маркетиншку садњу, потребна је политичка воља и права акција – пошумљавање и очување постојећих шума Војводине морају постати пројекат од националног значаја!“
Драгана Арсић
Удружење за заштиту шума
Нови Сад
Projekat se realizuje u okviru programa EKO-SISTEM: Podrška reformama zaštite životne sredine, koji sprovode Mladi istraživači Srbije uz podršku Švedske.
