Социјално еколошки аспект проблематике заштићених подручја природе
Што су се у неком друштву више распламсале страсти егоизма, то су опште вредности, у које свакако спадају природа и њена заштита, више занемарене и у тежем стању. Када видимо у каквом су стању опште вредности и какав је однос према њима, поуздано можемо одредити које потребе доминирају друштвом. А задовољење и заштита личних користи и циљева убедљиво је најснажнија потреба у нашем друштву у овом тренутку. Забрињавајућа већина у свим слојевима друштва препустила јој се са таквом жестином, да су занемарене готово све заједничке вредности и општи циљеви.
Посебно је важан однос различитих инстанци власти према природи. А видимо да уместо да је промовишу, власти је занемарују, или чак индиректно подржавају пустошење заштићених подручја природе. То је очигледна последица екстремног утилитаризма, који из године у годину све разорније делује на наше друштво, а очито и на наше природно окружење. Висок проценат становништва прихвата овако девијантну једностраност и види личну корист као неприкосновени приоритет због којег се без предомишљања, уколико је то потребно, делује и против општег добра, било да се то односи на добро заједнице, природног окружења, или њихове спреге, што је најчешћи случај.
Такво понашање је у прошлости било виђено као ексцесно и вредно друштвене осуде. Данас је, међутим, постало стандардно и одступање од њега сматра се нереалним занесењаштвом. Чињеница да, делујући против интереса заједнице, појединац и себи наноси штету, те да такво деловање у будућности може имати катастрофалне последице и по њега самог, не уочава се као битна, што говори о својеврсној хипнотисаности, односно сужењу свести насталој интензивираним страстима егоизма.
Процес примитивизације нашег друштва добио је почетком 1990-тих снажан импулс, а данас резултира прагматизмом и површношћу, који су се уселили у нашу свакодневицу као владајуће карактеристике односа појединца према свету. Нажалост, сличне процесе и импулсе видимо и у центрима моћи који воде нашу цивилизацију, чиме се наш локални проблем значајно усложњава. Интелектуалност и душевност прогнани су на маргине друштвеног живота, и тако су створени услови у којима се некритички и масовно хрли ка материјалном, без преиспитивања шире слике и увида у значај хуманистичких вредности. Kод овог дела популације настала је хипнотисаност материјалним, врло погодна за манипулисање. Императив испуњења материјалних жеља, у својој прагматичности и ограничености на краткорочно, не може да сагледа дугорочне последице таквог чињења. Чак ни солидарности са будућим генерацијама готово да нема, изузев према сопственом потомству и то у проблематичном облику који је осмислио прагматични ум.
Kада је у питању спремност на девастацију заштићених подручја, проблем је за један степен мрачнији. Ова подручја су оазе за биљни и животињски свет у њиховом изворном облику, који може сам да се обнавља, уколико га људски фактор не поремети. Захваљујући заштићеним подручјима, природа се може на одговарајући начин обновити и на другим местима, у релативно хармоничној форми блиској потребама човека и његовог опстанка као бића свести, пожртвовања и љубави за створења која га окружују. Боравак људи у таквом окружењу је од непроцењиве важности. Човек је хиљадама година живео окружен природом, од које није добијао само храну, огрев, одећу или материјал за градњу бивака, већ и духовну инспирацију заједништва са њом, пријатну енергију дрвећа, лепоту облика на сваком кораку. У последњих пар векова отуђење од природе узима данак на различите начине, али нешто сензитивнији људи још увек имају потребу бар повременог боравка у њој. Зато би било погубно ускратити им ту могућност.
Јасно је да агресивно деловање на заштићена природна добра није само чин себичја и користољубља, чије ће последице осетити и наше друштво и свеукупна цивилизација. То је и чин осујећења ревитализације не само природе, већ и човека, пошто смо ми њен нераскидиви део, а тако ће и даље бити без обзира на опсене које пружа модерна технологија. На индивидуалном нивоу, учешће у пустошењу природе је заправо аутодеструктивни чин који усложњава проблеме нејасно опредељеног или примитивног духа. Површно и прагматично сагледавање таквог понашања, дакако, не увиђа ову чињеницу, али унутрашњи психички процеси преживљавају последице овог противречног деловања. Kолико су битне вредности заштићене природе, толико су по људско друштво катастрофалније последице њеног уништавања и то у разноликим девијантним формама.
Знања из ботанике, зоологије, екологије, шумарства и других наука веома су значајна. Она објашњавају важност очувања природних станишта и упозоравају на могуће последице. Међутим, колико год била важнa, знањa о природи нису довољна, чак нису ни пресудна за опстанак заштићених подручја. Јер проблем уништавања заштићених подручја и остатака изворне природе, заправо је у домену социјалне патологије. Зато знања која нам пружају еколошке науке имају релативно мали утицај на моралне ставове када се одлучује о третману природе. Хипнотисаност личним интересима, који се остварују на уштрб општих добара, основа је препреке за формирање целисходног односа према оазама природе.
Еколошка свест је потпуна и заиста постојећа тек кад се знањима о природи и њеној важности придода и њено правилно вредновање, из перспективе зрелог виђења њене суштинске повезаности са људском заједницом. Kолико год то изгледало удаљено, основа изградње квалитетног односа једног друштва према природи јесте развој културе, вредновање интелектуалности, душевности и хуманистичких принципа. Тек у том смислу зрело друштво може на правилан начин да се односи и према природи и према знањима о природи. Само високо свесно друштво, ослобођено од замки егоцентричности, може да стварно поима значај очувања постојећих екосистема и да у складу с тим делује.
Будимир Бабић
Еколошко удружење „Авалон“ Вршац
Овај материјал објављен је уз финансијску помоћ Европске уније, Канцеларије за сарадњу са цивилним друштвом и Фондације Фридрих Еберт. За његову садржину одговоран је искључиво Еколошки центар „Станиште“ и нипошто не одражава ставове Европске уније, Канцеларије за сарадњу са цивилним друштвом и Фондације Фридрих Еберт.
