Заштита природе у Србији – тужна песма на сто начина

У свим елементима заштите природе постоје знатни проблеми – у успостављању, спровођењу, финансирању, одлучивању, извештавању. Недостаје секторска стратегија, и тако мањкав Закон често се не спроводи. Највећа препрека је, ипак, проблематичан однос нашег друштва према природи као општем добру.

Заштићена подручја природе су јавни простори и важни развојни ресурси који локалној и широј заједници пружају погодности од јавног значаја. Ова подручја чувају биолошку разноврсност, пречишћавају ваздух и воду, штите од поплава, ерозије, пожара, биљних болести и последица климатских промена. Повољно утичу на пољопривреду, физичко и психичко здравље, у њима боравимо, рекреирамо се, проналазимо лепоту и смисао, образујемо се. Не постоји тачан податак, али се процењује да природна подручја Србији пружају услуге вредне више десетина, можда и стотина милиона евра годишње.

Значајан део нашег друштва ове погодности које добија од природе, на жалост, не вреднује, не види их или занемарује, а много већу важност придаје појединачним користима и личним интересима, које може задовољити у природи. У томе предњаче власти на свим нивоима. Уместо да афирмишу очување ових вредности, оне највише подстичу друштво на узимање од природе, егоизам и безобзирност. Последице таквог ниподаштавања природе видљиве су у свим елементима њене заштите – у успостављању, спровођењу, финансирању, одлучивању, извештавању.

1) Недовољно успостављање заштите природе

Национални циљеви повећањa заштићених површина нису постигнути. Просторним планом Републике Србије за период 2010–2020. године и Националним програмом заштите животне средине предвиђено је да 2012. године под заштитом буде 10 одсто државне територије, а до 2020. године 12 одсто. Међутим, заштићена површина је од средине 2000-тих стагнирала дуже од деценије на 6 одсто, чак се повремено и смањивала, да би се тек ПОСЛЕДЊИХ ГОДИНА ПОВЕЋАЛА НА ОКО 7,6 одсто.

У Централном регистру Завода за заштиту природе забележено је да у Србији постоји 469 подручја под заштитом. КАТЕГОРИСАНИХ ПОДРУЧЈА ИМА 289, највише оних које су прогласиле локалне самоуправе. Остало су некатегорисана подручја, најчешће заштићена само „на папиру“. На сајту Завода, Регистар је у облику непогодном за претрагу, изостају подаци о категорији, а код већег броја подручја и о акту проглашења.

Постоји пракса дугогодишњег избегавања проглашења заштите. Тренутно око 50 подручја чека на проглашење, што нове заштите, што ревизије постојеће, на свим нивоима власти, нека дуже од деценије. Чест разлог је што доносиоци одлука не виде заштиту природе као нову развојну шансу, већ као кочницу развоја и ограничење које угрожава остварење циљева интересних група и моћника. Тако се појединачни интереси остварују на штету јавног. Дешава се да, након проглашења, органи власти ЗАХТЕВАЈУ СМАЊЕЊЕ ЗАШТИЋЕНЕ ПОВРШИНЕ или чак укидање заштите. Други разлог за избегавање проглашења је што власти једноставно не желе да плаћају заштиту.

Да је све друго прече од заштите природе указују и проблеми у поступку проглашења, са давањем сагласности других министарстава и државних органа, ако се планира повећање површине, или пооштравање режима заштите. Ово знатно успорава и отежава поступак.

2) Недовољно спровођење заштите

Када се и успостави, заштита се често не спроводи. Управљачи немају довољну финансијску и техничку подршку својих оснивача. САМО ЧЕТВРТИНА ОПШТИНА И ГРАДОВА ФИНАНСИРА ТРЕЋИНУ ЗАШТИЋЕНИХ ПОДРУЧЈА којe су сами прогласили. Од 74 општине и града, годишње извештаје о остварењу програма заштите има само њих 16, за тек нешто више од трећине заштићених подручја. Надлежни у 9 општина и градова и не знају да имају заштићена подручја на својој територији.

Стање је нешто боље на републичком нивоу. У 2020. години Министарство заштите животне средине финансирало је 80 од 88 заштићених подручја проглашених актом републичких власти, збирне површине око 600.000 хектара, са укупно 225 милиона динара, укључујући и националне паркове. То је далеко од довољног, а није познато колико је новца заиста потребно, јер у годишњим извештајима управљачи не наводе колико је од циљева заштите постигнуто тим износом новца. Ни оно што је добро урађено грађани не виде, јер извештаје Министарство не објављује јавно на свом сајту.

Управљачи заштићених подручја често су јавна предузећа и друге установе чија основна делатност нема никакве везе са заштитом природе, чак је и у супротности са њом. Због недовољне финансијске подршке, али и неспособности да подручје учине финансијски одрживим, управљачи заштиту занемарују, или финансирају из других делатности, што ствара утисак да је заштита природе чист трошак. Са друге стране, да нису поверена овим предузећима, заиста би било питање ко би њима могао да управља.

Постоје проблеми и у правном оквиру. Стратегија биолошке разноврсности је истекла 2018. године, а нова још није завршена. У априлу ове године Министартсво је покренуло јавну расправу о нацрту измена Закона о заштити природе, која није била довољно отворена за мишљења свих заинтересованих страна. Нацрт предвиђа решавање проблема изградње малих хидроелектрана у заштићеним подручјима, али истовремено оставља велики простор да се та пракса настави уколико се за одређени пројекат прогласи „општи и национални значај“. Предвиђа се и увођење оцене прихватљивости, сложеног поступка и потпуне новине у правном систему. То јесте моћан инструмент за заштиту природе, али да би се осигурала његова примена, неопходне су шире консултације и разумљивија законска решења. Ово су били разлози да група еколошких организација тражи обуставу овог и покретање израде новог нацрта Закона.

3) Недовољно учешће јавности

Иако се ради о јавном интересу, грађани у њихова удружења не учествују у доношењу одлука, ни у спровођењу програма заштите природе. Управљачи и корисници немају комуникацију са јавношћу, нити је обавештавају о плановима управљања и коришћења.

Због свих ових системских и менталитетних недостатака и проблема, заштићена подручја трпе озбиљне штетне утицаје, као што су повећање обима сече шуме и бесправна сеча, градња саобраћајница, мини хидроелектрана и објеката за туризам, отварање каменолома и рудника, паљење жетвених остатака и бројне друге.

Овај материјал објављен је уз финансијску помоћ Европске уније, Канцеларије за сарадњу са цивилним друштвом и Фондације Фридрих Еберт. За његову садржину одговоран је искључиво Еколошки центар „Станиште“ и нипошто не одражава ставове Европске уније, Канцеларије за сарадњу са цивилним друштвом и Фондације Фридрих Еберт.