Заштита природе у АП Војводини
Војвођанска скупштина је прогласила само два заштићена подручја природе. То покрајинским властима даје пуно простора да прогласе нова и преузму надлежност у ревизији постојећих подручја.
Закон о заштити природе прописује да заштиту могу прогласити сви нивои власти – републички (подручја I и II категорије), покрајински (II категорије) и локални (II и III категорије). У Србији тренутно има 289 КАТЕГОРИСАНИХ ЗАШТИЋЕНИХ ПОДРУЧЈА. Од тога највише је оних која су прогласиле општине и градови (198 подручја). Међутим, по укупној површини убедљиво предњаче подручја која је прогласила Република (96,6% од укупно заштићене површине).
Док су Република и локалне самоуправе могле да проглашавају заштиту још од како је категоризација подручја уведена (1991), АП Војводини је то законски омогућено тек 2009. године. Од тада је АП Војводина прогласила само два заштићена подручја, и то: 1) Парк природе „Русанда“ код Меленаца, на 1160 хектара, управљач Јавна установа „Резервати природе“ из Зрењанина и 2) Предео изузетних одлика „Караш – Нера“ на 1540 хектара, управљач ЈКП „Белоцрквански комуналац“ из Беле Цркве.
Подручја која је прогласила АП Војводина имају укупну површину од 2700 хектара, што је тек 0,4% заштићене површине. Такво стање оставља знатан простор да покрајинске власти прогласе нова заштићена подручја, или да од других нивоа власти преузму надлежност за проглашење постојећих подручја, која су у поступку ревизије.
Неколико подручја је тренутно у поступку заштите (Вршачке плaнине, Градски парк у Вршцу, Парк природе „Јегричка“) и очекује се њихово проглашење у Скупштини АП Војводине. Не знамо колико тачно оваквих подручја има, јер је недавно са сајта Покрајинског завода за заштиту природе скинута страница са подацима о подручјима у поступку заштите.
У складу са Законом, орган који прогласи заштиту дужан је да финансира мере заштите, даје сагласности управљачима на програме управљања и врши инспекцијски надзор над спровођењем закона и одлуке о заштити. Управо ове обавезе су један од разлога зашто је у Србији приметна пракса да органи власти ОДУГОВЛАЧЕ СА ДОНОШЕЊЕМ ОДЛУКЕ О ЗАШТИТИ.
На послетку, проблеми са заштитом природе уско су повезани са општим проблемима у систему финансирања заштите животне средине. Закон o накнадама за коришћење јавних добара прописује девет „еколошких“ накнада, које су приход фондова за заштиту животне средине, као и проценат њихове расподеле између различитих нивоа власти. Док су републички и локални буџети имали у последњих 10 година приходе по 4 до 8 милијарди динара годишње, АП Војводина је приходовала само од једне накнаде, и то између 10 и 14 милиона динара. С обзиром да АП Војводина има надлежности у заштити животне средине, расходи покрајинског буџета за ту намену били су од 300 до 500 милиона динара годишње. Тако постојећа расподела прихода доводи до парадокса, у коме се на републичком и локалном нивоу значајни износи ТРОШЕ НЕНАМЕНСКИ, док се у АП Војводини за исту намену додају средства из других буџетских извора.
Могуће решење је измена Закона о накнадама за коришћење јавних добара, којом би се рационалније расподелила средстава. На пример, ако би се приходи од накнаде за производе који после употребе постају посебни токови отпада, а који су остварени на подручју АП Војводине, у целости уступили Покрајини, буџет АП Војводине годишње би био већи за око 600 милиона динара. Са тим износом може се успоставити функционалан буџетски фонд за заштиту животне средине и финансирати сви програми, укључујући и заштиту природе.
Овај материјал објављен је уз финансијску помоћ Европске уније, Канцеларије за сарадњу са цивилним друштвом и Фондације Фридрих Еберт. За његову садржину одговоран је искључиво Еколошки центар „Станиште“ и нипошто не одражава ставове Европске уније, Канцеларије за сарадњу са цивилним друштвом и Фондације Фридрих Еберт.
